Bosna i Hercegovina se na putu prema Evropskoj uniji nalazi u svojevrsnom zastoju koji traje godinama, uz povremene formalne pomake koji ne prate stvarne, suštinske reforme.
Iako je BiH dobila kandidatski status, to priznanje više je rezultat geopolitičkog trenutka i promijenjenog pristupa Evropske unije nego dokaz da je zemlja zaista dubinski napredovala ka evropskim standardima.
Ključno pitanje više nije gdje je BiH stala, već da li je ikada u punom smislu i krenula.
Formalno gledano, BiH je započela evropski put još potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ali od tada do danas taj proces uglavnom se svodio na ispunjavanje minimalnih tehničkih uslova, bez političke volje za sistemske promjene. Evropska agenda nikada nije postala stvarni društveni konsenzus, već instrument dnevnopolitičkih obračuna i retoričko sredstvo kojim se domaći akteri služe prema potrebi – bilo da traže međunarodnu podršku ili da opravdaju vlastiti nerad.
Jedan od ključnih problema je duboka institucionalna disfunkcionalnost države. Složeno ustavno uređenje, proizašlo iz Dejtonskog mirovnog sporazuma, proizvodi trajne blokade, preklapanje nadležnosti i izbjegavanje odgovornosti. Reforme koje EU traži – od vladavine prava do efikasne javne uprave – podrazumijevaju jačanje državnih institucija, što dio političkih elita doživljava kao prijetnju vlastitim pozicijama moći. Zbog toga se evropski zahtjevi često svjesno opstruiraju ili razvlače do besmisla.
Drugi veliki kamen spoticanja je stanje u pravosuđu. Evropska unija insistira na nezavisnom, profesionalnom i efikasnom pravosudnom sistemu, dok u BiH pravosuđe godinama prati percepcija političkog utjecaja, selektivne pravde i nekažnjivosti visoke korupcije. Bez ozbiljnog obračuna s korupcijom i bez vjerodostojnih presuda u predmetima visoke razine, evropski put ostaje više deklaracija nego realnost.
Ekonomski aspekt dodatno produbljuje problem. BiH nema funkcionalno jedinstveno tržište, investicijsku sigurnost niti jasnu razvojnu strategiju usklađenu s evropskim politikama. Mladi i obrazovani masovno napuštaju zemlju, dok političke strukture ne nude dugoročne odgovore na demografski i socijalni slom. Evropska unija traži konkurentnu ekonomiju i održiv razvoj, a BiH se i dalje bavi pukim krpljenjem budžetskih rupa i kratkoročnim mjerama.
Poseban problem predstavlja nedostatak političke iskrenosti prema građanima. Evropski put se često predstavlja kao nešto što će se “desiti samo od sebe”, bez bolnih rezova i jasnih izbora. U stvarnosti, približavanje EU znači odricanje dijela političke kontrole, transparentnost, odgovornost i gubitak prostora za klijentelizam – upravo onih mehanizama na kojima mnoge domaće elite opstaju.
Zbog svega navedenog, može se reći da Bosna i Hercegovina formalno jeste krenula prema Evropskoj uniji, ali suštinski nikada nije napravila odlučujući iskorak.
Izvor: crna-hronika.info
