Preživeo rat krijući se u šupljem hrastu

Spe­ci­jal­no za „Po­li­ti­ku”

Ko­zar­ska Du­bi­ca – Ka­da su usta­še op­ko­li­le se­lo, za­pu­ca­li sa svih stra­na, po­če­li da pa­le ku­će i hva­ta­ju na­rod kao što zve­ri lo­ve ne­ja­ku di­vljač u pla­ni­ni, mo­ja maj­ka Mi­li­ca, čvr­sto me dr­že­ći za ru­ku, iz­be­zu­mlje­na od stra­ha, tr­če­ći pre­ko nji­ve pa po­to­kom da za­met­ne trag, do­ve­la me do sta­rog i šu­pljeg hra­sta. Po­gu­ra­la me uz de­be­lo sta­blo, pri­dr­ža­va­ju­ći da se lak­še uhva­tim za du­gač­ke i hra­pa­ve gra­ne, a ona za mnom. Sa tri ili če­ti­ri me­tra, ne se­ćam se, pr­vo je me­ne spu­sti­la, pa on­da ona ušla u iz­du­blje­nu ru­pu pu­nu mra­va, vla­ge i me­mle.

Ovo je se­ća­nje Mla­đa­na Bla­nu­še (94), naj­sta­ri­jeg sta­nov­ni­ka se­la Gu­njev­ci kod Ko­zar­ske Du­bi­ce, gde je ve­ći­na me­šta­na li­kvi­di­ra­na u Dru­gom svet­skom ra­tu, naj­vi­še u ju­nu i ju­lu 1942. go­di­ne, ka­da su Ko­za­ru op­ko­li­li Nem­ci i usta­še, od­luč­ni da srp­ski na­rod po­u­bi­ja­ju ili ote­ra­ju u lo­go­re smr­ti. Bla­nu­ša je me­đu ma­lim bro­jem sta­nov­ni­ka Gu­nje­va­ca, pre­ži­veo stra­ho­te ra­ta, i sa­da, sve­do­či o zlo­či­ni­ma, i o stra­da­nju na­ro­da Ko­za­re. Nje­go­vo se­ća­nje na te tra­gič­ne do­ga­đa­je je sve­že, u inat go­di­na­ma i te­škom ži­vo­tu: „Bio sam kao miš u hra­stu. Ne­bro­je­no pu­ta, iz­gre­ban u toj šu­plji­ni, sa maj­kom, gla­dan i že­dan, umi­cao sam usta­škim pu­ška­ma i ba­jo­ne­ti­ma.”

Pri­po­ve­da nam Mla­đan is­pred sta­re ku­će u Gu­njev­ci­ma, iz­gra­đe­ne go­di­nu po­sle za­vr­šet­ka Dru­gog svet­skog ra­ta. Go­to­vo ce­lo se­lo, i ku­ća nje­go­vih ro­di­te­lja, de­da i ba­ke, za­pa­lje­no je. Iz­go­re­la je sta­ra ku­ća do te­me­lja, a na nje­nom zga­ri­štu je iz­ra­sla vr­ba – ve­li­ka i tu­žna. Dok pri­ča Bla­nu­ša, če­sto po­na­vlja uz­re­či­cu „dra­gi moj” i pri­čom se, po ko zna ko­ji put, vra­ća hra­stu.

„Iz hra­sta, u bli­zi­ni ku­ća Bo­že Vuk­mi­ra i Zdrav­ka Ću­ka, kroz ru­pi­ce ko­je su iz­du­bi­li mra­vi i dru­gi in­sek­ti, vi­deo sam ka­ko go­re na­še ku­će, ka­ko sto­ka be­ži, ri­če, dok se svu­da ši­ri smrad pa­lje­vi­ne, ka­ko usta­še ubi­ja­ju na­rod, te­ra­ju u lo­go­re uz je­zi­vu ga­la­mu, po­vi­ke, puc­nje”, se­ća se Bla­nu­ša.

Vi­deo je Mla­đan, iz šu­pljeg hra­sta, u do­li­ni, po­red po­to­ka, ka­ko usta­še hva­ta­ju ce­le po­ro­di­ce, Vi­do­vi­će, Ra­pa­ji­će, Di­mi­će, Kr­nja­ji­će, on­da Mi­ka­na i Mi­lu Go­gu, vi­deo je i ka­da se nje­go­va se­stra Ko­sa, ote­la iz usta­ških ru­ku i po­be­gla.

„Mo­ja se­stra je tra­ži­la maj­ku, vi­ka­la, do­zi­va­la, pla­ka­la, a ni­je pri­me­ti­la usta­šu u bli­zi­ni. On je pri­sko­čio, zgra­bio za ka­pu­tić, ali, ona se ote­la. Usta­ši je ka­put ostao u ru­ka­ma, a Ko­sa po­be­gla u šu­mu. Ni me­tak je ni­je hteo, ni­je po­go­dio”, pri­ča Bla­nu­ša.

Mla­đa­no­va kom­ši­ni­ca De­va Vi­do­vić, Pe­ru­no­va kćer­ka, Ko­si­na vr­šnja­ki­nja od pet­na­e­stak go­di­na, de­voj­ču­rak iz kom­ši­lu­ka, ni­je us­pe­la po­be­ći.

„Bra­ni­la se, oti­ma­la, vri­šta­la, ja­u­ka­la, do­zi­va­la u po­moć. To smo, maj­ka i ja, iz hra­sta ja­sno vi­de­li i ču­li. Usta­ša je ubio De­vu. Is­pa­lio je ne­ko­li­ko me­ta­ka, sa uda­lje­no­sti od de­se­tak me­ta­ra. Da­ni­ma po­sle, njen leš, na ivi­ci šu­me, psi i vu­ko­vi su tr­ga­li, raz­vla­či­li”, pri­ča Mla­đan.

U hra­sto­vu šu­plji­nu, gde su bi­le, ka­ko ka­že, nji­ho­ve pr­nje – umr­lja­ni ja­stuk od per­ja, voj­nič­ko će­be, ne­što obu­će i ode­će – be­ža­li su, uvla­či­li se če­sto, i le­ti i zi­mi, uvek ka­da ugle­da­ju voj­sku sa cr­nim ko­šu­lja­ma.

„U tom br­lo­gu, ču­va­li smo ži­vo­te i če­ka­li slo­bo­du. A iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti, bi­la je tan­ka ko­ra, i tru­la hra­sto­va be­li­ka. Jed­nom, mi­slim da je to bi­lo u ju­nu 1942. go­di­ne, usta­še su se od ki­še, od plju­ska, za­klo­ni­le is­pod hra­sta. Me­ne osvo­jio ka­šalj ri­ka­vac, a maj­ka svoj dlan sta­vi­la na mo­ja usta, i ste­gla”, opi­su­je Mla­đan te dra­ma­tič­ne tre­nut­ke.

Spe­ci­jal­no za „Po­li­ti­ku”

Ko­zar­ska Du­bi­ca – Ka­da su usta­še op­ko­li­le se­lo, za­pu­ca­li sa svih stra­na, po­če­li da pa­le ku­će i hva­ta­ju na­rod kao što zve­ri lo­ve ne­ja­ku di­vljač u pla­ni­ni, mo­ja maj­ka Mi­li­ca, čvr­sto me dr­že­ći za ru­ku, iz­be­zu­mlje­na od stra­ha, tr­če­ći pre­ko nji­ve pa po­to­kom da za­met­ne trag, do­ve­la me do sta­rog i šu­pljeg hra­sta. Po­gu­ra­la me uz de­be­lo sta­blo, pri­dr­ža­va­ju­ći da se lak­še uhva­tim za du­gač­ke i hra­pa­ve gra­ne, a ona za mnom. Sa tri ili če­ti­ri me­tra, ne se­ćam se, pr­vo je me­ne spu­sti­la, pa on­da ona ušla u iz­du­blje­nu ru­pu pu­nu mra­va, vla­ge i me­mle.

Ovo je se­ća­nje Mla­đa­na Bla­nu­še (94), naj­sta­ri­jeg sta­nov­ni­ka se­la Gu­njev­ci kod Ko­zar­ske Du­bi­ce, gde je ve­ći­na me­šta­na li­kvi­di­ra­na u Dru­gom svet­skom ra­tu, naj­vi­še u ju­nu i ju­lu 1942. go­di­ne, ka­da su Ko­za­ru op­ko­li­li Nem­ci i usta­še, od­luč­ni da srp­ski na­rod po­u­bi­ja­ju ili ote­ra­ju u lo­go­re smr­ti. Bla­nu­ša je me­đu ma­lim bro­jem sta­nov­ni­ka Gu­nje­va­ca, pre­ži­veo stra­ho­te ra­ta, i sa­da, sve­do­či o zlo­či­ni­ma, i o stra­da­nju na­ro­da Ko­za­re. Nje­go­vo se­ća­nje na te tra­gič­ne do­ga­đa­je je sve­že, u inat go­di­na­ma i te­škom ži­vo­tu: „Bio sam kao miš u hra­stu. Ne­bro­je­no pu­ta, iz­gre­ban u toj šu­plji­ni, sa maj­kom, gla­dan i že­dan, umi­cao sam usta­škim pu­ška­ma i ba­jo­ne­ti­ma.”

Pri­po­ve­da nam Mla­đan is­pred sta­re ku­će u Gu­njev­ci­ma, iz­gra­đe­ne go­di­nu po­sle za­vr­šet­ka Dru­gog svet­skog ra­ta. Go­to­vo ce­lo se­lo, i ku­ća nje­go­vih ro­di­te­lja, de­da i ba­ke, za­pa­lje­no je. Iz­go­re­la je sta­ra ku­ća do te­me­lja, a na nje­nom zga­ri­štu je iz­ra­sla vr­ba – ve­li­ka i tu­žna. Dok pri­ča Bla­nu­ša, če­sto po­na­vlja uz­re­či­cu „dra­gi moj” i pri­čom se, po ko zna ko­ji put, vra­ća hra­stu.

„Iz hra­sta, u bli­zi­ni ku­ća Bo­že Vuk­mi­ra i Zdrav­ka Ću­ka, kroz ru­pi­ce ko­je su iz­du­bi­li mra­vi i dru­gi in­sek­ti, vi­deo sam ka­ko go­re na­še ku­će, ka­ko sto­ka be­ži, ri­če, dok se svu­da ši­ri smrad pa­lje­vi­ne, ka­ko usta­še ubi­ja­ju na­rod, te­ra­ju u lo­go­re uz je­zi­vu ga­la­mu, po­vi­ke, puc­nje”, se­ća se Bla­nu­ša.

Vi­deo je Mla­đan, iz šu­pljeg hra­sta, u do­li­ni, po­red po­to­ka, ka­ko usta­še hva­ta­ju ce­le po­ro­di­ce, Vi­do­vi­će, Ra­pa­ji­će, Di­mi­će, Kr­nja­ji­će, on­da Mi­ka­na i Mi­lu Go­gu, vi­deo je i ka­da se nje­go­va se­stra Ko­sa, ote­la iz usta­ških ru­ku i po­be­gla.

„Mo­ja se­stra je tra­ži­la maj­ku, vi­ka­la, do­zi­va­la, pla­ka­la, a ni­je pri­me­ti­la usta­šu u bli­zi­ni. On je pri­sko­čio, zgra­bio za ka­pu­tić, ali, ona se ote­la. Usta­ši je ka­put ostao u ru­ka­ma, a Ko­sa po­be­gla u šu­mu. Ni me­tak je ni­je hteo, ni­je po­go­dio”, pri­ča Bla­nu­ša.

Mla­đa­no­va kom­ši­ni­ca De­va Vi­do­vić, Pe­ru­no­va kćer­ka, Ko­si­na vr­šnja­ki­nja od pet­na­e­stak go­di­na, de­voj­ču­rak iz kom­ši­lu­ka, ni­je us­pe­la po­be­ći.

„Bra­ni­la se, oti­ma­la, vri­šta­la, ja­u­ka­la, do­zi­va­la u po­moć. To smo, maj­ka i ja, iz hra­sta ja­sno vi­de­li i ču­li. Usta­ša je ubio De­vu. Is­pa­lio je ne­ko­li­ko me­ta­ka, sa uda­lje­no­sti od de­se­tak me­ta­ra. Da­ni­ma po­sle, njen leš, na ivi­ci šu­me, psi i vu­ko­vi su tr­ga­li, raz­vla­či­li”, pri­ča Mla­đan.

U hra­sto­vu šu­plji­nu, gde su bi­le, ka­ko ka­že, nji­ho­ve pr­nje – umr­lja­ni ja­stuk od per­ja, voj­nič­ko će­be, ne­što obu­će i ode­će – be­ža­li su, uvla­či­li se če­sto, i le­ti i zi­mi, uvek ka­da ugle­da­ju voj­sku sa cr­nim ko­šu­lja­ma.

„U tom br­lo­gu, ču­va­li smo ži­vo­te i če­ka­li slo­bo­du. A iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti, bi­la je tan­ka ko­ra, i tru­la hra­sto­va be­li­ka. Jed­nom, mi­slim da je to bi­lo u ju­nu 1942. go­di­ne, usta­še su se od ki­še, od plju­ska, za­klo­ni­le is­pod hra­sta. Me­ne osvo­jio ka­šalj ri­ka­vac, a maj­ka svoj dlan sta­vi­la na mo­ja usta, i ste­gla”, opi­su­je Mla­đan te dra­ma­tič­ne tre­nut­ke.

Je­di­ni­ce Dru­gog ko­za­rač­kog par­ti­zan­skog od­re­da su 2. ju­na 1942. go­di­ne, u Gu­njev­ci­ma za­ro­bi­le ne­mač­ki tenk ko­ji je i sa­da, po­red iz­vo­ra Ka­me­ni­ca, gde su is­pi­sa­na ime­na žr­ta­va i bo­ra­ca, iz­lo­žen da sve­do­či o te­škim bor­ba­ma i od­luč­no­sti Ko­za­ra­ča­na, da po ce­nu ve­li­kih žr­ta­va, od­bra­ne svo­ja se­la i gra­do­ve. Pri­li­kom za­ro­blja­va­nja ten­ka po­gi­nuo je Mi­le Me­ća­va, na­kon ra­ta pro­gla­šen za na­rod­nog he­ro­ja.